The Daily Audio Bible

Давид дозвољава Авесалому да се врати у Јерусалим

14 Јоав син Церујин знао је да цар чезне за Авесаломом, ² па посла у Текоу по једну мудру жену.

Он јој рече: »Претварај се да си у жалости. Обуци одећу за жалост и немој се мазати уљем. Понашај се као жена која већ много дана оплакује покојника, ³ па иди цару и овако му кажи.«

Тада јој Јоав рече шта да каже.

⁴ Када је жена из Текое дошла цару, ничице му се поклони, па рече: »Помози ми, царе!«

⁵ »Шта те мучи?« упита је цар.

А она одговори: »Удовица сам – муж ми је умро. ⁶ Ја, твоја слушкиња, имала сам два сина. Они се потукоше у пољу, а никог да их растави, па један удари и уби оног другог. ⁷ Сада се цело братство дигло против мене. ‚Предај нам братоубицу‘, говоре, ‚да га погубимо зато што је одузео живот своме брату. Тако ћемо затрти и наследника.‘ Они, дакле, хоће да ми угасе једину живу жераву која ми је још остала, да моме мужу не оставе ни имена ни потомства на лицу земље.«

⁸ Тада јој цар рече: »Иди кући, а ја ћу некоме заповедити да се постара за то.«

⁹ Али жена из Текое му рече: »Мој господару царе, нека кривица буде на мени и мојој породици. Цар и његов престо су недужни у свему овоме.«

¹⁰ »Буде ли ти неко нешто рекао«, рече цар, »доведи га мени, па ти неће више додијавати.«

¹¹ А она рече: »Нека се цар помоли ГОСПОДУ, своме Богу, да спречи крвног осветника да даље убија, да ми не затре сина.«

»Тако ми ГОСПОДА живога«, рече он, »твоме сину неће пасти ни длака с главе.«

¹² Тада жена рече: »Допусти ми да ти још нешто кажем.«

»Кажи«, одговори он.

¹³ А она рече: »Зашто си овако нешто наумио против Божијег народа? Овим што је цар рекао, самога себе је осудио, јер није вратио свога сина кога је прогнао. ¹⁴ Сви ћемо сигурно умрети, јер смо као вода која се проспе на земљу, па не може више да се покупи. Бог не враћа мртваца у живот, али налази начина да изгнаник не остане отуђен од њега. ¹⁵ Дошла сам да ти сада ово кажем, господару, јер су ме људи застрашили. Помислила сам: ‚Говорићу с царем. Можда ће учинити оно што га замолим. ¹⁶ Јер, он ће пристати да ме избави из руку човека који и мене и мога сина хоће да лиши наследства које нам је Бог дао.‘ ¹⁷ Онда помислих: ‚Нека реч мога господара цара донесе спокој, јер он попут Божијег анђела разликује добро и зло.‘ Нека ГОСПОД, твој Бог, буде с тобом.«

¹⁸ Тада јој цар рече: »Немој да ми ускратиш одговор на питање које ћу ти поставити.«

»Кажи, мој господару царе«, одврати жена.

¹⁹ Цар је упита: »Није ли Јоав умешао своје прсте у све ово?«

А жена одговори: »Живога ми тебе, мој господару царе, код тебе нема врдања! Да, управо ми је твој слуга Јоав заповедио да ово урадим. Он ми је рекао шта да кажем. ²⁰ Учинио је то не би ли променио садашње стање. Ти си, господару, мудар као Божији анђео – знаш све што се дешава у земљи.«

²¹ Цар рече Јоаву: »Добро, учинићу то. Иди и врати младића Авесалома.«

²² На то се Јоав ничице поклони цару и благослови га, па рече: »Данас знам, мој господару царе, да сам ја, твој слуга, нашао милост у твојим очима, јер си ми услишио молбу.«

²³ Онда Јоав оде у Гешур и доведе Авесалома назад у Јерусалим.

²⁴ Али цар рече: »Нека иде својој кући. Нећу да га видим.«

Тако Авесалом оде својој кући не видевши цара.

²⁵ А у целом Израелу ниједан човек није био толико хваљен због своје лепоте као Авесалом: био је без мане од главе до пете. ²⁶ Кад год би шишао косу, што је чинио с времена на време, кад би му постала претешка, мерио би је: била би тешка две стотине шекела^[a] царске мере.

²⁷ Авесалому су се родила три сина и кћи. Кћи му се звала Тамара и била је прелепа жена.

²⁸ Авесалом проведе две године у Јерусалиму, а да није видео цара. ²⁹ Он онда посла по Јоава да га пошаље цару, али овај одби да дође. Он посла по њега други пут, али он опет одби.

³⁰ Тада Авесалом рече својим слугама: »Слушајте: Јоавова њива је поред моје. Он тамо гаји јечам. Идите и запалите је.«

Тако Авесаломове слуге запалише Јоавову њиву.

³¹ Тада Јоав дође у Авесаломову кућу и упита га: »Зашто су ми твоје слуге запалиле њиву?«

³² »Слушај«, рече му Авесалом, »поручио сам ти да дођеш да те пошаљем цару да га питаш: ‚Зашто сам долазио из Гешура? Било би боље да сам остао тамо.‘ Дакле, хоћу да видим цара. Ако сам за нешто крив, нека ме погуби.«

³³ Тако Јоав оде цару и то му исприча, па цар позва Авесалома. Авесалом уђе код цара и ничице му се поклони, а цар га пољуби.

Авесаломов устанак

15 После неког времена, Авесалом набави себи борна кола и коње и педесет људи да трче пред њим. ² Устајао би рано и стајао поред пута који води према градској капији. Кад год би неко дошао да поднесе жалбу да је цар размотри, Авесалом би му довикнуо: »Из ког си града?« А када би му тај одговорио из ког је Израеловог племена, ³ Авесалом би рекао: »Твоји захтеви су оправдани и исправни, али овде нема царевог представника који би те саслушао.« ⁴ И још би додао: »Е, кад би мене поставили за судију у овој земљи! Онда би свако ко има неку жалбу или парницу могао да дође мени, а ја бих се постарао да му се суди по правди.« ⁵ А кад год би му неко пришао да му се поклони, Авесалом би га загрлио и пољубио. ⁶ Тако је поступао према свим Израелцима који су долазили цару да траже правду, и тако је освојио срце Израелаца.

⁷ После четири године, Авесалом рече цару: »Пусти ме да одем у Хеврон и извршим завет који сам дао ГОСПОДУ. ⁸ Док сам ја, твој слуга, живео у Гешуру, у Араму, овако сам се заветовао: ‚Ако ме ГОСПОД одведе назад у Јерусалим, поклонићу се ГОСПОДУ у Хеврону.‘«

⁹ »Иди у миру«, рече му цар, и Авесалом оде у Хеврон.

¹⁰ Потом Авесалом посла тајне гласнике по свим израелским племенима, да кажу: »Чим зачујете звук овнујског рога, реците: ‚Авесалом је цар у Хеврону!‘«

¹¹ С Авесаломом је било отишло две стотине људи из Јерусалима. Били су позвани као гости и пошли су ништа не слутећи. ¹² Док је Авесалом приносио жртве, посла по Ахитофела Гилонца, Давидовог саветника, да дође из свог родног града Гила. Тако је завера ојачала и народ се у све већем броју приклањао Авесалому.

Давид бежи из Јерусалима

¹³ Један гласник дође Давиду и рече: »Израелци су се приклонили Авесалому.«

¹⁴ На то Давид рече свим својим службеницима који су с њим били у Јерусалиму: »Бежимо сместа, иначе му ниједан од нас неће умаћи! Одмах кренимо, да нас не предухитри и порази, па мачем побије све у граду!«

¹⁵ Цареви службеници одговорише: »Господару царе, учинићемо како год одлучиш.«

¹⁶ Цар крену пешице, а сви његови укућани за њим. Оставио је само десет наложница да воде бригу о палати. ¹⁷ Док су цар и сав народ одлазили из града, стадоше код последње куће. ¹⁸ Крај њега прођоше сви његови службеници, а тако и Керећани и Пелетовци, и свих шест стотина Гитејаца који су дошли с њим из Гата.

¹⁹ Цар упита Итаја Гитејца: »Зашто и ти идеш с нама? Врати се и остани уз новог цара. Ти си странац, изгнаник из своје земље. ²⁰ Колико јуче си дошао к нама, па зар да те већ данас терам да се унаоколо потуцаш са мном, кад ни сам не знам куда идем? Врати се и са собом поведи своју сабраћу, а Божија љубав и верност нека буду с тобом.«

²¹ Али Итај одговори цару: »Тако ми ГОСПОДА живога и живога ми тебе, господару царе, где год будеш ти, жив или мртав, бићу и ја, твој слуга.«

²² На то му Давид рече: »Добро, иди напред.«

Тако Итај Гитејац оде напред са свим својим људима и женама и нејачи која је била с њима.

Исус издан и ухваћен

(Мт 26,47-56; Мк 14,43-50; Лк 22,47-53)

18 Када је ово изговорио, Исус оде са својим ученицима на другу страну потока Кедрона. Тамо је био један врт, па он и његови ученици уђоше у њега. ² А знао је за то место и Јуда, његов издајник, јер се Исус тамо често састајао са својим ученицима. ³ Он узе чету војника, а од првосвештеника и фарисеја слуге, па дође онамо са бакљама, светиљкама и оружјем.

⁴ Исус, знајући шта ће се све с њим догодити, изађе и упита их: »Кога тражите?«

⁵ »Исуса Назарећанина«, одговорише му.

А он им рече: »Ја сам^[a].«

С њима је стајао и Јуда, његов издајник. ⁶ А када им је рекао: »Ја сам«, они устукнуше и падоше на земљу.

⁷ Онда их Исус опет упита: »Кога тражите?«

А они рекоше: »Исуса Назарећанина.«

⁸ »Рекох вам: Ја сам. Па, пошто мене тражите, пустите ове да иду« ⁹ – да се испуни оно што је рекао: »Нисам изгубио ниједнога од оних које си ми дао.«^[b]

¹⁰ А Симон Петар је имао мач, па га потеже, удари првосвештениковог слугу и одсече му десно ухо. Слуга се звао Малх.

¹¹ Исус рече Петру: »Врати мач у корице. Зар да не испијем чашу коју ми је Отац дао?«

Исус пред Аном

(Мт 26,57-58; Мк 14,53-54; Лк 22,54)

¹² Тада чета, њен заповедник и јудејске слуге ухватише Исуса и везаше га, ¹³ па га најпре одведоше Ани, тасту Кајафе, који је био првосвештеник те године. ¹⁴ А Кајафа је био онај који је Јудејима саветовао: »Боље је да један човек умре за народ.«^[c]

Петрово прво одрицање

(Мт 26,69-70; Мк 14,66-68; Лк 22,55-57)

¹⁵ За Исусом пођоше Симон Петар и још један ученик. Тог ученика је првосвештеник познавао, па он са Исусом уђе у првосвештениково двориште, ¹⁶ а Петар остаде напољу пред капијом. Тада изађе онај други ученик, кога је првосвештеник познавао, поразговара с вратарком, па уведе Петра унутра.

¹⁷ Слушкиња која је пазила на врата упита Петра: »Да ниси и ти један од ученика овога човека?«

»Нисам«, рече Петар.

¹⁸ А слуге и стражари су наложили ватру и стајали око ње и грејали се, јер је било хладно, па је и Петар стајао с њима и грејао се.

Првосвештеник испитује Исуса

(Мт 26,59-66; Мк 14,55-64; Лк 22,66-71)

¹⁹ У међувремену је првосвештеник испитивао Исуса о његовим ученицима и о његовом учењу.

²⁰ »Ја сам свету говорио отворено«, одговори му Исус. »Увек сам учио народ у синагоги и у Храму, где се сви Јудеји окупљају, и ништа нисам говорио у тајности. ²¹ Зашто питаш мене? Питај оне који су чули шта сам им говорио. Они знају шта сам рекао.«

²² Када је то рекао, ошамари га један слуга који је тамо стајао и рече: »Зар тако одговараш првосвештенику!«

²³ »Ако сам зло говорио«, одговори му Исус, »докажи шта је зло. А ако сам добро, зашто ме удараш?«

²⁴ Тада га Ана, везаног, посла првосвештенику Кајафи.

Мем

Нун